SVE VAM JE POLITIKA

                Ima nekih desetak dana kako sam bio u jednom prodajnom centru – a Zabok je hvala dragom Bogu prepun – u standardnoj nabavi namirnica za kuću. Inače, okružen sam prodajnim centrima, tako da mi je sve kao na dlanu, te ne gubim previše vremena na kupnju. Stanujem u jednoj maloj ulici koja ima svega devet kuća, ali moja ulica vam nije kao svaka druga ulica po mnogo čemu. Kao prvo, to je slijepa ulica iliti ulica koja ima svoj kraj u sebi samoj, a ne u nekoj drugoj ulici kao sve ostale ulice. Kao drugo, kroz tu ulicu svakodnevno prolazi par stotina gimnazijalaca, profesora ali i drugog svijeta, te nas koji tu živimo. Kao treće, u našoj ulici ima puno male djece što nas sve raduje. Eto, prije neki dan rodila se još jedna beba i to baš na mojoj adresi. Svi smo sretni zbog toga. No, kako u svakoj priči, tako i u ovoj ne možemo bez… Ali, zamislite vi dragi moji pajdaši i pajdašice da u jednoj tako maloj uličici koja je čitav dan puna života i mladosti, male dječice koja tek trebaju spoznati život, mnogobrojnih šetača i sportaša, jer sportska dvorana praktički počinje tamo gdje naša ulica nestaje u svome kraju, a ja vam želim ukazati na početak ulice gdje stoji prometni znak koji dozvoljava promet kamionima do deset tona koji – vjerovali ili ne  – ulaze u jedan prodajni centra čiji je ulaz širok jedva, nekih peta metara. Sve bi to razmel, da je to jedini ulaz. No pravi ulaz u taj prodajni centar je na drugoj strani – zamislite dragi moji sugrađani, znam da to sigurno znate – ulaz širine gotovo dvadeset metara! Uz blagoslov gradskih vlasti, osim kamiona našom ulicom prometuju i šleperi – koji su dugi skoro kak pola naše ulice koristeći priliku dok prilika postoji.

                Svaki normalan čovjek bi se zapital; kako je moguće da je gradska vlast dozvolila promet kamionima od deset tona, umjesto da je zabranila promet svim kamionima. No, i sami znate da je kod nas sve naopak.

                Sigurno se pitate, zakaj vam ja sve to pripovedam!? Imate praf ak tak mislite. Naime, upravo na tom, svega peta metara širokom ulazu u prodajni centar, sreo sam predsjednika gradskog vijeća. Zovnem ja njega imenom da dojde  do mene. I bome je došel.

                Velim ja njemu:“ Stari, baš dobro kaj smo se sreli, tak da ti nešto pokažem kaj je van pameti.“

„O čemu se dela?“ – pita on mene.

                Samo kaj me je pital, eto ti jedne kamiončine – sigurno preko deset tona – hoće van iz prodajnog centra „na mala vrata“. A nas dvojica stojimo baš sred tih „malih vrata“. Vidim ja da se predsjednik gradskog vijeća čudi, kaj je sad ovo. Mi smo brže bolje maknuli vu stranu, tak da kamiončina može van u našu malu ulicu kroz „mala vrata“. Ali nejde to baš tak lahko. Nije nikak mogel zajti van iz prve, a u drugom pokušaju je skoro zašel vu dvorišće i vrt kuće koja je odmah nasuprot ulaza u prodajni centar. Taj ulaz ustvari trebao bi biti ulaz za pješake, a tak i izgleda, a ne za kamiončine poput ovoga koji je tek nakon petog puta jedva spelal van.

                „Stari moj. Sad vidiš zakaj te zovem i trebam, ne samo ja, već i svi ljudi u našoj maloj ulici.“

                „Zaista si u pravu. Ovo nije u redu i zbilja nema nikakvog smisla.“

                „Eto, sad si videl na svoje oči kaj nas muči, kaj nas smeta i kaj nam mira neda! Daj nekaj poduzmi u gradu po tom pitanju, tak da više nebuju kroz našu malu ulicu prometali kamioni i šleperi, i kaj je najvažnije od svega, strah nas je za našu malu decu. Daj nas razmi.“

                „Sve razmem i budem se potrudil rešiti ovu glupost, jer to je stvarno bez veze. Gde mi je bila pamet kad smo donesli takvu odluku!?“

                „Stari, ja te pozdravljam i očekujem od tebe da što prije riješiš taj veliki problem u našoj maloj ulici. Svi ćemo ti biti zahvalni.“                 Tak vam je to, dragi moji Zagorci. Danas ni u kupovinu nemreš bez politike. Sve vam je politika zagorci moji, zato najte bežati od politike, jer samo bežite od sebe samih. A onaj tko beži od samoga sebe nigdar nemre dojti na cilj.